занимљивости

Важна 1867. година

Средином деветнаестог века након дефинитивног одласка Турака, у Београду се сместила позоришна трупа Карла Ремаја. Иако је немачка позоришна дружина сваку другу представу играла на српском језику, посета Шоповићевом купатилу, где су представе одржаване, била је слаба. Када је Ремаи у новинама најавио да намерава да оснује „српско позориште“, многи Београђани су то схватили као морални шамар. Потом, 17. септембра 1867. године, у српској престоници се појавило Српско народно позориште из Новог Сада са представама одржаваним код „Енглеске краљице“. Ремаји се повукао. Новосадске глумце предводио је Јован Ђорђевић. „Енглеска краљица“ била је локал у поп-Сушићевој кући, у данашњој Космајској улици. За праву позоришну зграду, камен темељац постављен је 18. августа 1868. године.

Тадашње посетиоце и становнике Шићан махале (касније Скадарлије), те године је заинтригирало отварање кафане „Два јелена“, кафеџије Јоакима, у простору некадашње Аврамове пекаре. Брзо се прочула по доброј храни и музици, а тај „имиџ“ ће кафани остати наредних 150 година. Иначе, у Скадарлији нема кафане „млађе“ од 100 година. Постале су место окупљања београдских боема, глумаца, писаца и весељака.

У лето 1867. године, изграђен је најчуднији хотел у Београду. Тома Леко, један од родоначелника познате цинцарске породице, која је Београду дала пет доктора и седам професора универзитета, подигао је једноспратницу на углу данашњих улица Змај Јовине и Васине. Названа је Кутулин хан, али је одомаћен био назив „Златан анђео“, за кафану и хотел од само једне собе! Наравно, хотел је пропао, породица Леко је ту неко време становала а затим, 1894. године, кућу издала неком Моши Авраму, који је на спрату изнад „Златног анђела“ (данас „Стари град“), отворио „Прву краљевску српску повлашћену фабрику сунцобрана и кишобрана“. Нишлија Моша, склапао је амреле од увозних делова и ускоро постао цењени београдски трговац. Касније је сам правио амреле и то „свадбене“ (са белом чипком), за сељаке (са јаком, дебелом дршком), за даме, док су Мошини „амрелски специјалитети“ били кишобрани за пунију господу (?) и попове (?).

У јесен 1867. године, на почетку Кнез Михаилове улице, изграђен је хотел „Српска круна“, тада најмодернији у престоници, иако је био конципиран попут некадашњих турских ханова (четвороугаоне основе око унутрашњег дворишта). Век и двадесет година касније, „Српска круна“ постала је седиште Библиотеке града Београда.

Инжењер Емилијан Јосимовић је представио први регулациони план града 1867. године, а у Делијској улици (Кнез Михаилова 46), изграђена је прва зграда двојне намене: у приземљу дућани, а на спрату станови. Није прошло ни месец дана а насупрот кнежевог двора, Татомир Миловук, ћупријски прота, отворио је прво дечије забавиште „Морална школа“, намењено деци од две до седам година. Друго свештено лице, парох Сушић, који је на углу данашњих Космајске и улице Поп Луке, подигао кафану „Енглеска краљица“, одлучио је те 1867. године, да је уступи позоришним трупама које су престале да дају представе у Кнежевој пивари и касније Српској круни. Хроничари су записали да је 1867. године, на простору од Двора према Стамбол капији, било само неколико солидних кућа, док су остало биле једноспратнице од черпића, блата и ћерамиде. Дућани су патосани циглом, а менгеле су биле у сред радње. Васина улица била је позната по дућанима турског типа, у којима су се сместили сарачи, ножари, папуџије, касапи, бозаџије и кафеџије. На Великој пијаци још је стајало турско гробље са каменим чалмама. Ту и тамо око Теразија ноћу су жмиркали усамљени фењери.

Те године, кнез Михаило је посетио Истанбул, а потом испратио последње Турке из Београда.

Advertisements
Објављено под некатегорисано | Оставите коментар

Праисторија

Праисторија

Скоро истовремено са појавом палеолитског човека у Европи, трагови људи се појављују и у ушћу Нила на египатској висоравни која је омеђена Либијском пустињом на западу, Арабијским полуострвом на истоку, Средоземним морем на северу и првом катарактом Нила на југу.

All_Gizah_Pyramids

У Горњем Египту киша готово никад не пада, док у доњем Египту око Каира, пада повремено и не обилно. Због тога је свакогодишња нилска поплава заиста највећи догађај у целој земљи, јер од ње зависи таложење плодоносног муља који даје благостање. Стога су Египћани од најстаријих времена Нил сматрали светом појавом, па су га чак прогласили божанством. Савладавањем технике обраде камена у микролите означен је прелаз из палеолита у мезолит или средње камено доба. За то доба најкарактеристичнија је Капсијенска култура.

Задња фаза Себилијенске културе, одговара раној Натуфијској култури у Палестини, па се може датирати између 9. и 7. миленијума п. н. е. Најстарији налази неолитског човека Египта пронађени су у Фајуму и датирају из 4400. до 4200. године пре нове ере. То су налази каменог ручног клина и керамичке посуде у фрагментима, но оне, за разлику од других налазишта тог доба у Европи, нису били на месту настанка, него су донесени Нилом из горњег тока. Око њих не постоје ни кости ни други остаци човека ни насеља па је тешко утврдити одакле заиста потичу, али са сигурношћу се може тврдити да су налази заиста из тога доба.

Тек у неолиту настаје почиње историја Старог Египта јер се људи стално насељавају у долини Нила и постају пастири и пољопривредници. Прва енеолитска култура старог Египта је Бадаријанска култура која датира под крај 5. миленијума п. н. е., a име је добила по налазишту Ел Бадари. Она траје око 400 година тј. од 4000. до 3600. п. н. е. Млађа од те културе назива сеАмратијанска култура према налазишту у ел Амреху. Након ње следи Герзеанска култура имена по налазишту у близини местаГерзеха који се налази у оази. Она је датована у раздобље између 3600. до 3400. п. н. е. Последња фаза те културе, која је уједно и последња преддинастичка култура, прелази у историјско раздобље.

Објављено под први разред | Оставите коментар

НЕМАЊИЋИ

НЕМАЊИЋИ

НЕМАЊИЋИ, српска владарска династија; сматра се да потиче од Стефана Немање, мада су већ његови преци владали Рашком као велики жупани; династија је владала српским земљама непрекидно у периоду 1168 – 1371. Имала је две линије: једна потиче од старијег Немањиног сина Вукана, а друга, краљевска, потиче од средњег Немањиног сина Стефана Првовенчаног, док Немањин син Св. Сава није имао порода.

Вуканова линија: Вукан, краљ Дукље 1195-1208, имао је синове Ђорђа, Стефана и Димитрија, названог Давид; Давидов син Вратислав имао је сина Вратка, а овај кћер Милицу (жена кнеза Лазара).

Стефанова линија: Стефан Првовенчани, велики жупан и краљ 1196-1228; његови синови: Радослав, краљ 1228-1234, Владислав, краљ 1234-1243, Урош, краљ 1243-1276, умро 1280. и Предислав одн. Сава II, архипископ 1263-1270. Владислав је имао синове Стефана и Деса, а Урошеви синови су Драгутин, краљ Србије 1276-1282, касније сремски краљ 1282-1316, и Милутин, српски краљ 1282-1321. Драгутинови синови: Урошиц и Владислав; њихова линија је изумрла. Милутинови синови су Константин и Стефан Урош Дечански, краљ 1321-1331. Константинова деца се не спомињу, а Стефан Дечански је имао синове Душицу и Драгутина, који су умрли у детињству, Душана (краљ 1331-1346, цар 1346-1355) и Симеона. Душанов син је Урош (цар 1355-1371) са којим је изумрла мушка линија краљевске лозе Немањића. Симеон је био Стефанов син из брака са Маријом Палеологовом, па се осећао више као Грк него као Србин, добио је од Душана на управу Епир, где је у Урошево време владао као деспот до 1369; његови синови су Стефан и Јован Урош, који је умро 1423. као монах Јоасаф, а са њим је изумрла и ова грчко-српска лоза Немањића. За време владавине Немањића, српска феудална држава достигла је велики политички, културни и привредни успон и војничку моћ, па је у више махова била најјача држава на југоистоку Европе

Објављено под други разред | Оставите коментар

материјал за први разред

.

Објављено под први разред | Оставите коментар